|
         |
 |
Dugo sam se dvoumio da ispričam ovu priču na stranicama društva. Radi se o stvarnom događaju, koji je za mene bio i ostao u zoni sumraka. Jedino me modri nokat na nožnom palcu još uvek uverava da se to desilo u materijalnom svetu, gde jedino važe zakoni prirode. Stanja i okruženja kada se čovek oseća izgubljeno i bespomoćno u prirodi često sam viđao na filmu, prašume, pustinje, visoke planine, beskrajni okean. Sva ta negostoljubiva mesta bila su daleko, daleko od mojih gljivarskih avantura po šumama Srbije. Ipak, bio sam u prilici da iskusim tu hladnu i ravnodušnu stranu prirode, kada čovek preceni svoje mogućnosti. |
Redak je ali ga ima, borov vrganj na Goču.
|
|
Bio je početak oktobra, nekakav hladan talas je presekao gljive, nije ih bilo puno na terenu. Želeo sam tog vikenda da se otisnem negde u šumu, negde dalje i više. Za takvu vrstu ekspedicije preporučljivo je društvo i ja sam krenuo u planiranje ekipe. Koliko god sam se trudio, pritiskao niko nije bio spreman, voljan, slobodan da krene sa mnom u gljivarsku avanturu. Vreme je bilo hladno, priče sa strane su govorile da nigde nema obilja gljiva. Sve okolnosti su ukazivale da se ne ide. I ja sam otišao. Odredište je bio Goč sa kraljevačke strane. I samo putovanje do cilja je bilo čudno, puno opasnih situacija, iako ih nisam želeo, ni prizivao. Čim sam pristigao na parking Dobrih voda, počela je kiša. Hladno vreme, nepromenljivo oko 5oC, vetra nije bilo. Čekao sam u kabini automobila da kiša stane ili barem posustane. Posle jedno sat vremena, počela je da malaksava, hajde da obavim taj izlet, kada sam već potegao toliki put. Utegao sam cokule, prebacio preko leđa fotoaparat, natukao šešir i nekim čudom, stavio flašicu vode u korpu i dve čokoladice u džep. Krenuo sam, kiša sipi, vetar kao da nikada nije ni postojao, magla je sve gušća, hladno je i potpuno sam sam. Nikoga u okruženju.
|
Knjige kažu da je česta, meni se uvek činilo suprotno, Lactarius controversus.
|
|
Šljapkam po blatu i travi dok ne uhvatim dobro poznatu planinarsku stazu, tvrdu i postojanu. Na livadi pre ulaska u šumu, po koja rudnjača rastočena kišom. Šuma je jelova, bukova, manje smrekova, poneka breza i divlja trešnja, … Kako je bilo neprijatno hladno i mokro sa svih strana, odlučio sam da napravim klasičnu, kratku šetnju do sledeće velike čistine i da se tu okrenem, vratim na polaznu tačku. Savremena pomagala (GPS) nisam poneo, a zašto bih kada sam ovde bio tridesetak puta. Još jedna stvar je bila od značaja, koji ja nisam shvatao. Dugo koristim isti mobilni telefon i baterija je poslednjih meseci počela polako da otkazuje. Izdržaće valjda, pa napunio sam je pred polazak.
|
Česta je na Goču, Tricholomopsis rutilans.
|
|
Gljiva gotovo da nije ni bilo, malo levki, poneka pupavka, ljuskavica, dlakavo uvo, reklo bi se ništa posebno. Punio sam korpu tim gljivama, od svake vrste po primerak, dva, kako bih sutradan na sastanku razveselio gljivare. Pored lošeg vremena, nadao sam se barem gljivama, a njih praktično nema. Brzo sam stigao do livada i okrenuo nazad, biće to jedan kratak i ne baš zanimljiv izlet. Gluvo je, hladno je, kaplje odasvuda. Ubrzo stižem do jedne okuke na stazi, sve mi je to veoma, veoma poznato. Sa leve strane teren se uspinje, šuma je čista bez dosadne ostruge, koja je prekrila i osvojila velike površine na Goču. Tuga za mikorizne gljive. Sa desne strane je strmina, a tu ispod je i makadamski, kolski put do Piramide. Jednom rečju, jasni i neupitni orijentiri. Tu je valjda i nekakvo moje iskustvo na ovim terenima. Donosim odluku. Da se sve ovo ne bi suviše brzo završilo, malo ću da švrljnem levo, uzbrdo, možda nađem nešto što će mi ostaviti ovaj izlet u sećanju. Ni slutio nisam, koliko sam bio u pravu za to sećanje.
|
Znatno ređe od Judinog, dlakavo uvo, Auricularia mesenterica.
|
|
Ulazim u jelovu šumu, levo od planinarske staze. Njuškam, pretražujem, nigde gljive, pogled je usmeren na stelju. Podižem glavu, magla je i daljina je skrivena. Treba da se vratim na stazu, ona je desno, niz padinu, sve se uklapa. Upadam u debelo i široko polje ostruge, ona je ovde sveprisutna, ugušiće sve što je pri zemlji. Silazim na desno, more ostruge, čini mi se kao da se probijam kroz snežne smetove. Još od kada sam došao na Dobre vode, nisam video ništa živo, pokretno, osim par daždevnjaka. Tišina je toliko napadna da me bole uši, magla je, hladno je, nema vetra. Ne razmišljam, ne kolebam se, silazim do susreta sa planinarskom stazom. Ako je ikako promašim na kakvoj krivini, spustiću se to puta za Piramidu koji je ispod. Gadna neka nizbrdica, ostruga me davi, izgleda da sam ipak promašio stazu, silazim, silazim, silazim, … Pratim obrasle prtine za izvlačenje debala, delimično ili potpuno zaraslim u ostrugu. Povremeno imam utisak da se kreće, živa je u svakom slučaju. Brine me što još nema kolskog puta, odavno je bilo vreme da ga presretnem. Jedem čokoladicu, gledam stranu sa koje silazim, to nije padina, ni strmina, to je vertikalni zid. Ostruga mi hvata noge, izvlači mi snagu, gluva tišina i beskrajna, magla. Naložio sam se šećerom, nije mi hladno, silazim dalje. Ne znam koliko sam išao, mora da je bilo poprilično dugo. Još nisam svestan da sam na potpuno nepoznatom terenu. Jednolična strmina, jele i njihajuće more ostruge. Više nisam smiren, ravnodušan, shvatam da kolskog puta nema, da li imam snage da se preko ovih puzavica pentram nazad. Kakav je nagib iza mene, mislim da ne. Potrebno je doneti odluku, ići nizbrdo u nepoznato ili se peti nazad uza zid sa ostrugom. Odlučujem, nizbrdo. Očigledno da nisam znao da idem u oblast gde desetinama kilometara nema ni jedne kuće, nikakvog objekta. Blago uznemiren, nastavljam sa spustom. Nogavice su mi mokre, bar je kiša prestala, sipi samo magla. Toliko je tiho da sumnjam da sam ogluveo. Ne mogu da procenim vreme, koliko idem i kada sam počeo. Konačno nekakav znak, nešto što je rezultat rada čoveka. Sišao sam na kolski put ali neuređen, podivljao. Blato je do kolena, bare i kaljuga. Ovo, uz svu moju želju da bude, nije kolski put za Piramidu, gde sam to ja. Odluka šta dalje je bila instinktivna, idem levo putem, nekako je nizbrdo (kući sam kasnije shvatio da se smer desno, posle više kilometara završavao slepo u dubini šume).
|
Tog dana i gljive su na Goču bile mračne, Panellus stipticus.
|
|
Vučem korpu sa gljivama, ne pada mi napamet da ih ostavim uz put. Tišinu u daljini para zvuk motorne testere. Posle dva sata prvi zvuk u šumi. Ubrzavam hod, još uvek ne osećam umor, pa valjda sam nekakav iskusan gljivar. Upijam zvuk testere, privlačim se izvoru. Iznad puta gde sam stao ogroman usek, nemoguće se popeti. Neko se ipak popeo, preko puta se isprečila velika oborena bukova krošnja. Op, op, dozivanje para gočku maglu, čujem odgovor odozgo, dobro je. Iz bukove šume (u međuvremenu je jelovu šumu zamenila mešovita i bukova) izlazi čupava glava srednjovečnog, onižeg čoveka. E prijatelju moj, ti si debelo promašio, ovo je šumski put koji vodi do Sokolje, što je značilo da mi treba još 30 km pešačenja do mesta gde su mi kola. Pobogu ima li šta kraće? Ima, kaže čovek, kilometar niže na velikom zavoju sa naslaganim drvima je puteljak uzbrdo, koji posle 5-6 kilometara vodi na vrhove iznad jezera Gvozdačke reke. Napor je veliki ali bolje 5 km uzbrdo, nego 30 km nizbrdo i uzbrdo. Letim ka krivini, ostruga me više ne davi ali tu je žitko blato. Ovih dana je kiša potopila Goč. Čovek je sve lepo objasnio, hvatam uzbrdo, raspoloženje mi se popravlja, na gljive sam odavno zaboravio, ipak tu su u korpi, dvadesetak vrsta. Znajući da šumski putevi imaju bezbroj raskršća, dobio sam savet da samo pratim glavni. Još samo da procenim šta je to glavi put. Pentram se, dahćem, malo mi je hladno, znojav sam. Srećom vetar spava, izgubio se u ovoj magli. Kako se penjem, staza postaje uža, sve manje glavna. Već sam prošao dve tri šumske raskrsnice sa puteljcima, čini mi se iste važnosti, u daljini testera para tišinu, povremeno i stropoštavanje debla. Zvuk se, izgleda mi, penje uzbrdo. Već ozbiljno osećam umor ali ne posustajem, na jednoj čuki nalazim na šumarak kržljavog hrasta, na kamenu. Odakle hrast na ovoj visini i to na kršu, nestvarno je.
|
Pholiota aurivella zna da stvori veličanstven prizor. Iza ove breze sam ušao u zonu sumraka.
|
|
Posle više kilometara staza i dalje vodi uzbrdo. A šta da očekujem posle onolikog spusta. Ispred mene na putu tuce zlatnih štitarki. Ovu retku gljivu nalazim samo na Goču. Slikam, uzimam primerke, nisam normalan. U ovom trenutku mislim na gljive i otežavam korpu, jesam li pri sebi. Možda nisam potpuno izgubljen ali sam u problemu, sunca nema, neba nema, samo krošnje i magla. Konačno, dolazim do vrha sa koga se ne vidi ništa. Najgore što se moj put gubi u ostruzi, kao i oni bočni na prethodnim raskršćima. Uzimam, drugu i poslednju čokoladicu, pijem vodu. Hladna je, trnu zubi. Pokušavam da sa vrha dozivam, oho, oho. Odgovora nema. Smejem se samom sebi, šta sam očekivao ovom dernjavom, ko da mi odgovori, pa više ne čujem ni testeru u dolini. Šta sada, gde sada, došao nisam nigde, niti znam kuda dalje. Rezerve snage više nemam. Gutam planinarski ponos, uzimam telefon, zovem Nenada. On poznaje ljude iz gorske službe na Goču, uputiće me na čoveka koji mi sada treba, veoma. Srećom ima signala na ovom vrhu. Razgovor je kratak, plašim se kilave baterije. Nenad mi kaže da će me uskoro zvati čovek koji dežura, da mu objasnim i da mi objasni gde sam i šta dalje. Magla, ohladio sam se, čekam poziv, ubrzo stiže. Pomalo nervozno objašnjavam sagovorniku gde sam. Posle moje dve rečenice i bez pristiglog odgovora, baterija me izdaje. Ovo već postaje zona sumraka, podne je davno prevalilo. Sledeći korak je nametnut, meni jedini mogući, vraćam se nazad, na put za nigde. Neka barem je širok, to uliva nadu čoveku. Bukvalno se kotrljam nazad, kroz blato do blata. Srećom testera se još uvek čuje. Šta ću, kuda ću, odlazim ponovo do jedinog sagovornika u krugu od 20 kilometara. Opet dozivanje, čovek na moju sreću ostavlja posao i silazi. Onako na četiri metra iznad mene, na vrhu useka, deluje mi kao nekako nestvarno. Molim drvoseču da upotrebi svoj telefon i pozove gorsku službu. Po njega će doći tek mnogo kasnije, to mi nije opcija. Razgovor ide u stilu, ovaj vaš se izgubio, čujem da se radi o putu za Sokolju. Evo ovako ćeš, reče čovek. Imaš još 5-6 kilometara do raskrsnice za Sokolju, tamo će te čekati terenac da te prebaci do Dobrih voda. Nemam više snage da razmišljam ali sada imam volje, ovo prvo će valjda pristići. Još koji kilometar kaljuge i zaključiću ovu avanturu.
|
Daleko od pogleda, negde na Goču, Phaeolepiota aurea.
|
|
Blato mi se popelo do pojasa, potpuno sam mokar i iznuren. Srećom put vodi nizbrdo. Brojim korake, magla ne popušta, iako mi je već prilično hladno, nada gori i tera napred. Pored puta ljoskavac, berem ga i mislim na ovoj visini sigurno je gorak, što reče neko, da namigneš na sestru. Ipak, ništa lepše i ukusnije nisam probao u životu, kakvo osveženje, prosvetljenje. Ne znam posle koliko vremena sam stigao do raskrsnice, nema nikoga. Onaj drvoseča je izgleda mi, jedini čovek na svetu. Neko ga je sigurno poslao i posadio u onoj nedođiji. Taj je mislio na mene grdnoga. Sada već znam u kom smeru je Sokolja, idem u susret terencu, smrznuću se čekajući. Posle kilometar, dva, presrećem ladu. Prozor se otvara i shvatam da na svetu ima još ljudi. Jesi li ti taj? Jesam, ja sam taj. Smeštam se na zadnje sedište, stiskam štap i korpu sa gljivama. Vožnja traje preko 40 minuta. Gde li sam ja to odlutao. Kasnije, tumačenjem mape i mog putešestvija, shvatio sam šta mi se u stvari desilo. Tamo gde sam skrenuo levo sa planinarske staze, bio je prevoj. Drugim rečima, nizbrdo je bilo i levo i desno, ja sam mislio drugačije, jer sam sve vreme na Goču bio sa ove strane prevoja. Zagledan u stelju, nesvesno sam se okrenuo za 180 stepeni, pa mi je levo postalo desno i obrnuto. Da li je još nešto tog dana moglo da pođe naopako. Moglo je, jer da je vetar počeo da duva na onoj zimi, ne smem ni da pomislim.
|
Gljiva posebnog izgleda, veoma retka Phaeolepiota aurea.
|
|
Lada stiže na parking Dobrih voda. Zahvaljujem se ljudima kako sam znao i mogao. Menjam obuću, koja to nije. Zajedno sa nogama koje ne osećam, to su dve gomile blata. Pozadi ne znam kakav sam (dva puta sam padao na stražnjicu). Sedam u kola, samo da se zagrejem. Put do kuće sam prošao u magnovenju, uz zujanje u ušima. Valjda od one silne gočke tišine. Hvatajući se za kvaku kućnih vrata izašao sam iz zone sumraka, spašen sam. Tek me sada bole ruke, bole me noge, u korpi mi gljive sa Goča. Jesam li ja tamo bio? Dok se tuširam gledam u nokat nožnog palca, potpuno je plav. Izgleda da jesam bio na Goču.
|
|
|
